ГОСПОДИН ПОПАРА - ЛЕГЕНДА КОЈА НЕ УМИРЕ
Не знам како бих започео да пишем свој текст о господину Ранкићу, јако ми је тешко док ово пишем, али некако ћу почети.
Нешто што ме јако погодило јесте призор са сахране господина Ранкића, то ме је уједно и навело да напишем овај текст.
Да ли је нормално да овакву глумачку громаду, на вечни починак испрати само двоје колега ?
- Не није нормално! Власта Велисављевић, човек од 90 година је дошао да испрати свог друга и колегу.
Да ли је могуће да су га сви заборавили ? Мене, обичног појединца је срамота због њих.
Тада сам схватио да данашњи глумци гледају само сопствену корист, нема колегијалности за њих. Од уметности направили су материјалну корист.
Можда им је засметало то што је господин Зоран једном приликом рекао: "Ја на паре никад обраћао нисам пажњу, зато што их нисам ни имао. Увек ме је било срамота да примим паре, не хонорар - паре за нешто што чиним, а волим. Ја сам то волео.
Треба да буде срамота и управнике Београдског драмског позоришта, где је Зоран као првенац провео 40 година.
Срамота је што нису направили ни једну једину емисију о Зорану након његове смрти или један комеморациони скуп.
Највећа срамота је та што за 40 година бављења глумом, драги Зоран није добио ни једну једину награду.
Неко би помислио: "Ма дај, немогуће да овако фантастичан глумац није добио ни једну награду". Али да, тако је, није добио, нажалост.
Зар овако фантастичан глумац није заслужио алеју заслужних грађана ? Али у сваком случају, почиваће са више достојанства овако, него да је сахрањен у алеји "заслужних грађана" поред тамо неких кафанских певача и певачица, на пример.
Господин Зоран је имао великих проблема у комунизму, због тога што је маестрално одглумио лик Николе Калабића. Замислите ви та времена, те гадости, па њима је чак и добра глума сметала, сметало им је то што се господин Зоран никада није продао, што није одглумио Калабића онако како су то они желели (да буде негативац), сметало им је то што је остао свој.
Народ воли криминалце, ријалити играче, овде се не цени таленат, већ гологузија, кич и неморал.
Као мали гледао сам Срећне људе, само и искључиво због господина Попаре. Једна од мојих неостварених жеља била је да упознам господина Зорана.
Оно што је интересантно јесте то да је господин Попара био омиљени лик код деце, деца су га обожавала, а како не обожавати тог човека, када он од негативца направи позитивног лика.
Господин Зоран у једном од својих последњин интервијуа, кроз смех рекао: "Попару су волела деца највише, то је најчудније. Деца. Деца су ме баш обожавала, као да сам дечији глумац. Јао што је био сладак, а није требао да буде сладак, требао је да буде одвратан, међутим, ја сам му дао нешто што не треба или што треба, као и Калабићу. Калабић је исто требао да буде један злочинац, једна битанга, а ето десило се због овог глумца овде, с којим данас нас двоје причамо да је и он био вољен и завољен".
За крај ћу поново искористити прилику да цитирам господина Ранкића који је у једној реченици, на неки начин дао и суштину живота: "Ово је само једна фина природна припрема да те једног дана заиста нема, а прво нека те нема тамо где те је било". А да је волео живот, доказао је једном реченицом: "Не отрцајмо овај наш једини живот који нам је поклоњен, јер живот треба да буде празник, животу треба да се радујемо".
Драги господине Попара, почивајте у миру, вечна Вам слава и хвала за све! Добри људи не умиру само се селе на боље место.
Искрено саучешће Зорановој сестри Мирјани!
Аутор текста: Дамјан Петровић
