Фемицид

ФЕМИЦИД

Фемицид је термин који означава убијање жена. У ужем смислу се под фемицидом сматра мржња према женама. То је родно засновано убиство почињено над женама, девојкама, девојчицама па чак и бебама женског пола од стране особа мушког пола. 

Убица осећа надмоћ над женом, при чему сматра да има право да одузме женски живот. 

Фемицид обухвата више врсти родно заснованог насиља, од "обичног" женоубиства, преко силовања са убиством, до спаљивања удовица на мужевљевој ломачи и убиства због "увреде породичне части. 
У савремено доба фемициду се додаје пол женске особе као разлог за убиство. Фемицид се креће од намерног убијања жена, преко физичког и психичког злостављања, што се касније укључило и сексуално узнемиравање, принудну стерилизацију, обрезивање жена. 

Фемицид представља један од пет главних разлога због којих жене прерано губе живот. Обично се ради о женама између 20-40 година старости у Сједињеним Америчким Државама. 

Најчешћи напади над женама дешавају се у сопственој кући, вероватно се због тога фемицид означава као родно засновано насиље.Много се убиства жена управо дешава у породицама. 

Многе породице споља на очиглед изгледају нормално, али заправо нико сем чланова породице не зна шта се дешава између четири зида у породици. Насиље и убиство над женом се обично догађа на месту где жена живи или у близини женине куће, или на местима где она обавља редовне, дневне активности. Врло је могуђе да по убиству жене, убица одмах или након неког времена такође и себи пресуди.

Пример накнадног самоубиства убице: Осуммњичени Р. М (69) је, како се наводи у истрази, 9. јануара 2013. око 19 сати хладнокрвно испалио из ватреног оружја два хица у жртве, Д. М (42) и њену ћерку М. М (6) у згради где су живеле. Осумњичени за тај двоструки фемицид у мају се убио у болничкој соби при КЗП у Београду.

Чињеница је да насиље сваке врсте никада не престаје јер насилници обично не одустају од насиља, већ су сваког пута све гори и гори. Насиље једино може да престане када се насилнику супротстави неко ко је јачи од њега.

Понекада то буду остали јачи чланови породице, ако их има и ако могу да се супротставе насилнику, али једини који је легално јачи од сваког насилника јесте закон, који може применити силу да до насиља више не долази.

Литература

Мршевић, З. [2014], Насиље и ми ка друштву без насиља, Институт друштвених наука, Београд

Насиље над ЛГБТ особама

НАСИЉЕ НАД ЛГБТ ОСОБАМА

ЛГБТ представља израз који се користи као ознака за лезбејке, геј мушкарце, бисексуалне и трансродне/транссексуалне особе, које се у новије време често означавају као транс особе. 

Насиље над оваквим особама се дешава из хомофобије односно из мржње према хомосексуалним особама. 

Разних је врста, дакле може бити и психичко, вербални говор мржње, физичко, економско и сексуално насиље. Овакве особе су често изложене оваквим насиљима и насилници углавном немају милости према њима. 

Може се рећи да ове особе највише доживљавају емотивно насиље , односно исмејаваље, избегавање, провоцирање, осуђивање, одбацивање, претње, говор мржње и др. 

Када је у питању физичко насиље над овим особама оно обухвата гурање, шамараље, чупање, шутирање, ударање... 

Када је у питању економско насиље над ЛГБТ особама онда се подразумева то да породица овакве особе углавном одбацује из куће, не даје им новац, добијају отказ на послу, чак их породица и присилно лечи у болницама за ментално поремећене особе и др. 

Сексуално насиље над оваквим особама обухвата силовање или покушај силовања од стране добро познатог или ипак непознатог лица или групе силоватеља, навођење на проституцију, постављање њихових слика на разним еротским сајтовима... 

Сама реч вршњачко насиље над овим особама подразумева насиље над ЛГБТ особама у школи од стране њихових вршњака, што представља озбиљан проблем у школи. 

Овакве особе такође често и изостају из школе јер их и родитељи и породица одбацују па им самим тим не дају и новац, а и у школи су изложени честим прозивкама и нападању од стране хетеросексуалних ђака. 

Одавно је донешен закон о томе да се ниједно дете не треба плашити за своју безбедност док је у школи, такође и у својој породици, али изгледа да то за лезбејке и трансродне девојке не важи. 

Младе лезбејке и трансродне девојке постоје у неким школама у нашем друштву. Постоје случајеви да су и неприметне одноно да ученици не знају да су оне заправо то што јесу. Ако се случајно деси да их вршњаци примете они их вероватно задиркују, али за разлику од вршњака, професоре и остали запослени у школи праве се као да не знају, односно их игноришу. 

Сексуално насиље

СЕКСУАЛНО  НАСИЉЕ 

Под сексуалним насиљем се подразумева сваки нежељени сексуални однос или додир од особе супротног или истог пола, као и сваки нежељени сексуални коментар упућен против жртвине сексуалности. 

Сексуално насиље може починити било ко, неко непознат, али и неко нама добро познат (пријатељ, познаник...). Овај нежељени однос се може догодити свуда (на послу, у породици, на љубавном састанку, природи, у школама, на факултетима па чак и на улици). 

Један од најтежих облика сексуалног узнемиравања јесте силовање. Оно оставља последице и трауме код жртве за цео свој живот. Силоватељи су по мени људи са болесним умовима и треба их најстрожије казнити. 

Важно је напоменути да жртва никада не изазива силовање, већ то силоватељ унапред планира и чека прави могући тренутак да то и уради. То на неки начин доказује да жртве обично познају силоватеље, или су познаници. 

У највећем броју случајева, силоватељи у мушкарци који могу бити различитих занимања и образовања. Није истина да су силоватељи само оне "пропалице" од људи, који су без посла, новца и образовања, већ силоватељ може бити и образована особа, али по мени не и нормална. Силоватељ може бити муж, вереник, друг, комшија или потпуно нека непозната особа или још горе група силоватеља. Жртве, без обзира на пол, старост и образовање могу бити сви. 

Особе које су доживеле силоваље обично не пријављују ништа јер их је просто срамота и драматично је да о томе уопште и говоре, ређи случајеви пријаве. 

Када су деца у питању, нажалост сексуално злостављање деце није ретка појава и такође се може десити у свим друштвеним слојевима. 

У већини се случајева дешава да се сексуалне активности над децом дешавају од њима познатим особама, односно то су углавном особе у које деца имају поверења. Најгори случајеви су они који се дешавају у породици. 

Наравно да се сексуално злостављање може догодити и у школи. Поједини тинејџери мисле само на еротику. Своје другарице не гледају баш другарским очима већ користе сваку прилику да са њима причају о сексуалним активностима. Уколико се нека девојка ухвати у ту паукову мрежу, такви дечаци користе прилику да сексуално узнемиравају девојке и нажалост се то скоро увек заврши негативно и наравно остају последице.

Насиље у спорту

НАСИЉЕ У СПОРТУ

Већина људи се бави неком спортском активношћу односно неким спортом. Лепо је баити се спортом, како кажу, спортисти су здрави као дрен. 

Сви такмичарски спортови, посебно борилачки подразумевају површену агресивност и тензије. Важно је напоменути да се насиље не јавља у спортовима као што су атлетика, гимнастика, па може се рећи и у пливању. 

Деца, обично дечаци обожавају да се баве разним спортовима. Док су у школи договарају се да после наставе изађу из куће и одиграју фудбал. Направе екипе, односно се поделе. Све почне лепо и дружељубиво, а у појединим случајевима се заврши катастрофално. Током игре долази до разних гурања, задиркивања, изрицање разних псовки, па чак дође и до туче. Обично тучу изазове она екипа која је изгубила утакмицу. 

Очигледно да појединци не схватају чак ни шта значи реч "игра". Чему љутња због тога ко је победио, а ко изгубио. Једноставно мора се прихватити чињеница да је противничка екипа била боља што не значи да ће бити и неког другог дана. 

За спортско насиље се слободно може рећи да спада у неку подгрупу физичког насиља. Од игре лако може доћи до физичког обрачуна који може бити болан за појединце и може доћи до великих повреда свих делова тела. 

Карактеристике спортског насиља могу се уочити у речима навијачких тимова на стадиону. Навијачко понашање пре и после утакмице није исто. Њихов изглед, песме, покрети нису исти као на почетку утакмице. Навијачи екипе која је изгубила утакмицу постају агресивнији и врло је могуће да у тој маси навијача дође то туче са навијачима противничких екипа.

Социјално насиље

СОЦИЈАЛНО НАСИЉЕ

Овакво насиље може да спада и у неку подгрупу емоционалног насиља, због тога што се овим насиљем повређују поједина права детета. 

У ово насиље спада свака дискриминација детета односно искључивање из групе и догађа се када појединац искључи неког из групе, из разних групних активности, када се поједина особа оговара а при том се износе лажи о њој, или оно можда најгоре када се наговарају други да се са поједином особом не друже, односно да га дескриминишу. То представља велики проблем у данашњој омладини и веома је тешко особама које овакав вид насиља доживе. 

Неко је богат, има новца и може да има све што пожели, а неко је сиромашан и обично су сиромаси увек задовољни оним шта им је дао Бог, а не новац. Ту долази до неких неједнакости у друштву. Богати су увек бирали друштво (част изузецима) и увек се друже са онима ко њима одговара. На тај начин се јавља дискриминација. 

Узмимо пример једног школког одељења. У том одељењу може постојати један ђак који се разликује од других ђака или материјално, или је дете са посебним потребама, што не значи да га сад сви требају одбацивати и подмејавати му се. 

Напротив са таквим ђацима се треба дружити и никада их не треба подсмевати. Како се осећа дете које није прихваћено у групи школског одељења ? Не можемо ни замислити како је том детету. Жалосно, али истинито. 

Дискриминација се јавља и када је у питању дететов пол, нација или физички изглед. Искључивање из друштва често може бити и из љубоморе. На пример, неко је најбољи ђак у одељењу и то некоме смета и наговара остале ђаке да се не друже са њим. 

Постоје разни примери за овакво насиље и неједнакост између ученика, али се то мора променити и свако дете заслужује да има друштво и да се дружи. 

Ниједно дете не заслужује да се нађе у оваквој ситуацији и најпре наставници у школама требају предузети одговарајуће мере да када виде сваки тип дискриминације реагују да би се стање побољђало и да до оваквих неједнакости између деце не долази.

Облици дигиталног насиља

ОБЛИЦИ ДИГИТАЛНОГ НАСИЉА

Постоје разни начини помоћу којих се вређају и омаложавају права детета путем дигиталног насиља: Постављање узнемирујућих, увредљивих, претећих порука, слика или снимака на разним интернет блоговима или слање СМС- порукама, имејлом и др.

Снимање, а касније надоградња, слика, порука, видео-снимака еротским материјалима или још горе, постављање тих слика, видео-снимака на еротске сајтове и др.

Стално узнемиравање телефонским позивима, сталном претњом и др. Коришћење туђег профила одноно отварање лажних профила на друштвеним мрежама користећи туђе име односно идентитет. Објављивање лажних информација о некој особи на разним блоговима, профилима и сличним садржајима. Хаковање, односно крађа и измена лозинки. Исмевање одређене особе на разним онлајн интернет четовима, сајтовима, форумима... Писање непримерених, увредљивих коментара на туђим сликама. Изненадно искључивање из група на разним друштвеним мрежама и друго. 

Дигитално насиље може да се врши директно и индиректно, односно укључивање разних особа у насиљу са или без њиховог знања, на пример ако неко упадне у нечији профил на фејсбуку или некој другој мрежи, представљајући се именом те особе којој је хакован профил и тако шаље разне узнемирујуће, претеће, увредљиве поруке другим особама. 

У данашњој такозваној "моди" је да девојке и дечаци размењују своје фотографије, видео-снимке или поруке са сексуалним садржајем, што је данашњој омладини занимљиво и забавно. Та појава се зове секстинг и може бити веома озбиљна са разним последицама ако фотографије и видео-снимци заврше на нежељеним местима. 

Ако се деси да малолетнице шаљу своје сексуалне фотографије и видео снимке, то представља дечју порнографију и казне за то су веома ригорозне. 

Постоји неколико ствари које би сваки ученик/ца требао да уради да до насиља више не долази баш често, односно да би се смањили негативни ефекти. Жртва изложена овом насиљу у сваком моменту има право да пријави овоакво узнемиравање, најпре родитељима, а касније и у стручним службама које се баве сузбијањем насиља.

Дигитално насиље

НАСИЉЕ ПУТЕМ ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА

И овај облик насиља данас је врло актуелан, најчешће га врше малолетници, али и одрасле особе. Ово је случај када је дете или тинејџер изложено насиљу од стране другог детета, тинејџера, или још горе групе деце преко интернета односно неких од друштвених мрежа.

Колико је интернет користан, толико може бити штетан и опасан ако не знамо да га правилно користимо. Поруке које садрже разне претње и увреде могу бити веома узнемирујуће. Узнемирујуће поруке које појединци или групе шаљу да би неког уплашили, увредили или уходили могу бити поруке у којима се помиње нека врста насиља, приморавање на секс, вређање породице и слично. 

Пуно пута се десило некоме да му неко "хакује" фејсбук профил и да на њему објављује разне узнемирујуће садржаје или још горе од тога да шаље пријатељима узнемирујуће поруке. Заправо то је нешто што нико не би пожелео да му се деси, али не видим задовољство у томе да би неко неког повредио на такав кукавички начин. Врло је могуће да неко злоупотреби нечији фејсбук профил, или профил на некој другој друштвеној мрежи и да отвори профил са лажним именом и да тако узнемирава особе на интернету. Профилну слику коју постави на том профилу може бити слика неког друга или другарице и да се тако представља управо као неко други, због чега касније у проблеме упада дете које нема везе са тим, али је ипак љегова слика на профилу. 

Још више је опасније узнемираваље путем СМС порука и телефонских позива у којима се помињу разне претње, лажна представљања, вређање, ћутање, од стране непознате особе. Ово је можда и најчешћи облик узнемиравања. Могуће је открити особу која се лажно представља сли је за то потребно време, али је исто тако и могуће не сазнати ко стоји иза друге стране мреже. Током оваквих комуникација људи су спремни да кажу све оно што уживо никада не би смели. Вероватно због тога што желе да остану анонимни или нису толико "моћни". 

Неко може да трпи и ћути о оваквом узнемиравању, али постоје и они  на којима остаје велики траг па чак у неким случајевима долази и до самоубиства. 

Деца која врше овај облик насиља су углавном она деца која су склона разним врстама насиља. Мислим да се у причи око овога требају укључити и родитељи, па они уопште и не знају шта њихово дете ради и гледа на интернету. 

Већина родитеља ретко када користи интернет, а поготово не користи друштвене мреже. 

Може се рећи да у мањину која користи друштвене мреже спадају родитељи који су образовани, пословни или они којима је то струка односно сваког дана раде са интернетом. Због тога што родитељи ретко контролишу своју децу на интернету, јављају се многе "шале", само бих ја рекао "неслане шале", које могу угрозити нечији углед и поштовње. 

Родитељи би требало бар да поставе нека правила којима би се њихова деца морала придржавати, као што су на пример, слатна контрола родитеља шта то њихово дете ради на интернету, требају забранити поједине садржаје које њихово дете гледа на интернету. Значи важно је да родитељи имају у увид због чега дете највише користи интернет и уколико увиде да дете користи штетне садржаје на интернету (праћење порнографског, насилног и расистичког садржаја), лепим речима саветују дете и изградити леп однос са њим да је то што ради штетно, па чак и опасно по нечији живот. 

Инернет насиље се често догађа и у школи, тако што појединци који врше ово насиље, разним камерама снимају вршњаке и касније се исти нађу на интернету на неком сајту. Тиме насилници крше права детета, јер му нарушавају мир и углед. 

Познато је и да наставници у школи ово насиље строго кажњавају, чак више него физичко насиље. Многа деца на фејсбуку прихватају захтеве за пријатељства, а да притом уопште не познају особе које им пошаљу захтев, то представља велики ризик када је интернет насиље у питању.

Економско насиље

ЕКОНОМСКО НАСИЉЕ

Под овим насиљем се подразумева насилно одузимање новца као и оштећење личне и заједничке имовине, забрана коришћења сопственог прихода, онемогућавање запошљавања и многе друге друге законски прописане радње. У највећој мери су то најчешће мушки чланови породице. 

Економско насиље најчешће доживљавају жене које углавном немају свој кров над главом већ их мужеви издржавају, такве жене обично немају где да оду, па се због тога и плаше да пријаве насиље у породици, због тога што би изгубиле кров над главом плаше се да то ураде и тако трпе сваки вид насиља у породици. 

Економско насиље такође подразумева ситуације када мушкарац не даје новац за потребе породице, не дозвољава жени да користи породични новац, узима зараду од жене тако да јој не остави ни динар тога што је зарадила, не дозвољава жени да се запосли или јој у противном забрањује да ради и зарађује што се догађа најчешће када је муж љубоморан на сопствену жену. 

Пример економског насиља: С. П. из мањег бечејског места није могла професионално да се оствари иако је то желела. Удала се рано, као и већина њених пријатељица. Када су деца поодрасла, код ње се јавила потреба да се усавршава, едукује, напредује. Њен муж је то изречито бранио јер је мислио да че на тај начин осетити слободу и да че напустити породицу, односно њега. Живела је као у златном кавезу. Са једне стране брањено јој је да се професионално надогради, а са друге стране живела је наизглед оно што је њена околина прижељкивала. Економско насиље било је почетак краја. Уследило је психичко, затим и физичко. 

Такође ово насиље подразумева и немарљивост родитеља за сопствено дете које у школи иде у поцепаним панталонама и ципелама. Дешава се да родитељи имају новца, али уместо да купе потребне ствари и храну детету да би оно боље живело, они новац који зараде потроше за сопствене потребе, па се дешава да дете буде гладно и жедно. Ово насиље је присутно обично у породицама где родитељи не мисле на ништа друго већ само на себе, а дешава се и да један од родитеља узима новац за себе, а за остале чланове га није брига. Такве су особе обично у већој мери и насилне и од њих се све негативно може очекивати. 

Економносо насиље је веома карактеристично и тешко га је уочити из простог разлога јер жртва која подлеже овом насиљу заправо није ни свесна да се над њој врши насиље. У случају и да жртва препозна ово насиље она га не пријављује јер не сматра да је то кривично дело. Могуће је да жртва препозна економско насиље тек када схвати да је економски угрожена од стране насилника.

Емоционално (психичко) насиље

ЕМОЦИОНАЛНО (ПСИХИЧКО) НАСИЉЕ

У животу је свако од нас бар једном доживео ову врсту насиља. Вероватно је свако од нас доживео понижавање, вређање, исмејавање, претње, омаложавање, називање погрдним именима. 

Кажу да је овај вид насиља чак много гори од физичког, јер не може нас ударац повредити колико нас може неко речима повредити. За разлику од физичког, ово насиље не оставља трагове, али су последице могуће. Највише га има и код нас, а и у Свету. На свим местима се скоро може јавити, почевши од породице, на улици, у школи, у парку, на послу... 

Деца у школи често вређају, понижавају неке своје вршњаке, а притом нису ни свесни да врше један облик насиља. Најгоре могуће речи које ученик свом вршњаку може рећи су у вези породице. Сваког од нас убија то када нам неко вређа породицу, када константно псује мајку и остале чланове породице. Свако би тада био повређен, поготово би било увређено дете које нема мајку или оца, а да свакодневно слуша разно вређање породице. Веома тужно, али нажалост тога има. Вршњаци нису ни свесни колико могу некога речима повредити. 

Обично се од стране вршњака омаловажују деца са посебним потребама, јер једноставно не могу радити неке ствари које раде вршњаци. Таква деца су углавном предмет исмејавања и понижавања од стране друге деце. То јако боли, али деца очигледно нису свесна тога, није им битно да ли ће некога повредити речима, битна је забава. 

Деца која врше овај вид насиља су углавном сама по себи зла, пуна љубоморе, мржње и насилна су, чак понеки вербални окршај пређе у физички. Не врше само деца овај облик насиља, врше и одрасли и то можда чак у много већој мери од деце. 

Често је у породицама ово насиље присутно и то у оним које се углавном у ничему не слажу. Између неких супружника, нарочито ових нових генерација се често јавља неки облик љубоморе, стална запиткивања, затим долази до тога да се жртва правда за своје поступке и на крају долази до свађе између супружника и говорења тешких речи. Обично су мушкарци љубоморни на своје супруге, нарочито ако муж има лепу жену, није сигуран да ли му је она довољно верна, пита се шта ради док није код куће. Први су знаци љубоморе када се увиди да разговор између супружника више није исти као раније, онда долази до сталног испитивања, свађе, расправке... У неким случајевима су жене те које врше психичко насиље над својим мужевима, али су то ређи случајеви. Уколико супружници имају дете, дешава се да је детету много теже када види како се родитељи свађају и вређају пред очима детета, тако да се дете чак више уплаши и узнемири од родитеља. 

Психичко злостављање се догађа када насилник потпуно изгуби контролу над жртвом па тада може доћи и до физичког насиља од превеликог беса који насилник испољава жртви. 

За разлику од психичког које не оставља трагове на телу жртве, физичко насиље оставља трагове. Али, нажалост ни ту није крај. Често се насиље настави и сексуалним злостављањем као и другим начинима. 

Нажалост, од психичког насиља нико није заштићен, јер жртви не пише на челу да је психички угрожена, али свакако се може спречити тако што ће све жртве пријавити овај вид насиља, само се тако од насилника можемо заштитити, а Закон ће се побринути да се то више не дешава. 

Психичко злостављање је кривично дело, не само у породици већ и на послу и било где, и треба се оштро кажњавати. Не треба ћутати и одмахивати руком о овом насиљу већ је потребно о томе стално говорити и тако указати да постоји у свим сегментима друштва.

Спречавање вршњачког насиља у школи

СПРЕЧАВАЊЕ ВРШЊАЧКОГ НАСИЉА У ШКОЛИ

Мислим да не постоји ни једна школа у Србији у којој нема вршњачког насиља. То се некако мора спречити. 

Не може ученик да врши насиље над својим вршњацима, наставницима и другим запосленим у школи. Морају се спровести одговарајуће мере, јер су очигледно неки ученици, па и родитељи заборавили да ђаци морају слушати своје учитеље, наставнике, професоре, а не они ђаке. 

Дешава се то да се наставник плаши да оцени слабом оценом насилног ученика уколико није научио лекцију, из простог разлога због тога што не жели да касније има проблеме са тим учеником. Томе се мора стати на пут, не смеју ученици да имају већа права од својих наставника. 

Данашња ситуација је да ученик насилник може да ради шта хоће јер за њега не постоји адекватна казна у нашем образованом систему. Многи запослени у школама ћуте и не причају о томе да не би укаљали углед своје школе. 

Већина школа у Србији уопште и нема сигурносне камере које би пратиле понашање ученика у школама, нарочито оних агресивних. Такве камере би првенствено требале да уведу школе у којима је насиље у већој мери заступљено, у школским ходницима и у дворишту школе, јер се насиље чак више јавља у школским двориштима него у унутар школе. 

Мислим да би требало најстрожије казнити насилне ученике, а и њихове родитеље јер их углавном они штите и бодре, па су због тога ученици све гори и гори. Мора се пронаћи решење да се измене они аспекти живота заједнице који пружају оквир за такво девијантно понашање. 

У Закону стоји да се свако дете мора штитити од вршњачког насиља, али је питање да ли се тај Закон уопште и примењује. Можда би за ученике било најбоље да се у основним и средњим школама уведе посебан наставни предмет у борби против насиља, тако би се деца едуковала и можда би се решавали конфликти између вршњака, али за то треба посебно да обрати пажњу Министарство просвете. 

Девојчице и вршњачко насиље

ДЕВОЈЧИЦЕ И ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ

Познато је то да су дечаци скоро па увек главни предводници када је у питању вршњачко насиље, али постоје и девојчице које врше насиље. 

Понеке девојчице су познате по томе што оговарају своје вршњаке, љубоморне али постоје и оне које су вредне и добре ученице у школи. Обично девојчице које изазивају насиље су оне које су немарљиве за своје обавезе у школи или љубоморне на понеку вршњакињу, тако да испољавају своју негативну енергију и долази до конфликта. 

То се дешава када се на пример, другарица заљуби у истог дечака, или при оговарању, подсмевању и др,  а постоје и девојчице које се одвајају од својих вршњака, не раде исте ствари као и вршњаци, не учествују у разним играма, одвајају се у сваком смислу од друштва, е баш такве девојчице су и идеја за подсмејавање, задиркивање, омаложавање и врло често су предмет насиља. 

Карактеристично за девојчице, као актере вршњачког насиља је то да су ретко појединачне насилнице, већ су најчешће део насилне вршњачке групе која се састоји углавном само од девојчица, а могуће је и да има понеког дечака у групи. 

Све чешће је и тога да су насилници и "добра" деца, која су угланом јако послушна, имају добре оцене у школи, потичу из добрих породица, а уствари своје право лице тек касније открију. То су угланом деца која су заједно у друштву још од малих ногу. Такве групе су углавном састављене од деце оба пола и не ретко су управо девојчице "управнице" насилног понашања према другима. Караткеристика таквих група је да им се родитељи најчешће познају од раније и да су углавним "моћни" и да су материјално јаки. Врло често такви родитељи штите и бране своју децу на све могуће начине иако знају да су им деца крива за своје поступке, а деца баш због тога и праве несташлуке, знајући да су им родитељи угледни и поштовани у друштву других људи. Када би их родситељи понекада и осудили за своје понашање, можда би и били мало бољи, али овако их родитељи својим поступцима још више охрабрују. 

Таква деца су, без обзира на своје понашање, углавном поштована од стране многих угледних људи, па чак и од понеких наставника у школама који их форсирају, па многе школе управо због такве "добре" деце и прекривају насиље. Због тога се насиље у школама све више шири, а родитељи жртава за то окривљују школе, а школе ипак заташкавају инциденте, све док не дође до оѕбиљних проблема који се више не могу сакрити од очију јавности, односно када се и медији заинтересују.

Карактеристике вршњачког насиља

КАРАКТЕРИСТИКЕ ВРШЊАЧКОГ НАСИЉА

Постоје неколико карактеристика вршњачког насиља које објашњавају како се постаје жртва овог насиља.

Неједнакост снаге између насилника и жртве, што значи да су углавом слабија деца изложена малтеритању јачих ђака, или једноставно групица насилних ђака обично малтретира једно дете и аутоматски се зна ко је јачи, па не може се мерити снага неколико удружених детета против једног. Пример насиља извршеног од групе деце: У Основној школи "9. октобар" у Прокупљу група старијих ученика малтретирала је дечака П. К, ученика другог разреда, тако што су га силом свукли, па голог закључали у пољски тоалет, затим му умазали одећу фекалијама и блатом и вукли по том тоалету.   

Намерно повређивање жртве значи унапред планирано и намерно повређивање. Постоји и ненамерно повређивање које се не може сврстати у вид насиља, то је случајно повређивање, једноставно се догоди током неке грубе игре, повреде на часовима физичког васпитања и другим активностима. 

Насиље жртве никада није једнократно већ се стално понавља од стране истих насилника, значи да је претња сталном агресијом стално присутна међу вршњацима јер ово насиље никада није једнократно већ се дешава често све док се не предузму неке мере против тога. Може се десити да престане једино ако ако жртва више не ћути већ се супротстави насилнику или једноставно пријави насиље.
Пример дуготрајности насиља више насилника: У згради машинске школе у Новом Саду малолетник је ножем ранио рекеташе. Б. С. и М. Ш. су дуго понижавали тога ученика и раније га "рекетирали" тако што су редовно узимали новац од њега. Давао им је онолико колико је имао у џеповима, а кад није имао ни динара, сутрадан је морао да плати дупло, за казну. Ћутао је и трпео и никоме ништа није говорио. Мислио је, престаће! Али, нажалост, није. На крају, није више могао да трпи, бранећи свој живот био је принуђен  да у самоодбрани ножем избоде ту двојицу рекеташа. 

Престрављеност жртве, јавља се као резултат дуготрајног узнемиравања, из дана у дан, јер је сваког дана све горе и горе. Деца насилници, баш као и одрасли насилници се хране тиме и управо тако испуњавају свој циљ тако што престраве страшним речима жртву. Тако су сигурни и уверени да се жртва која је престрављена неце усудити да некоме прича о томе. Проблем је и у томе што деци која трпе насиље углавном и да се пожале нико им не верује, једноставно нико не жели да се оптерећује тиме, а када настане много већи проблем и када се нешто деси тек их тада схватају озбиљно.

Вршњачко насиље

ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ

За вршњачко насиље се слободно може рећи да спада у неку врсту физичког насиља. Познато је да се овај тип насиља догађа између вршњака, најчешће у школама широм Србије, а и у осталим Земљама Света. Насиље између вршњака у Србији дешава се врло често и обично се углавном заврши чак и кобно.

 О овој врсти насиља треба се добро обратити пажња јер се ради углавном о малолетним лицима која или врше насиље или су жртве насиља. Многа деца у Србији нажалост трпе насиље у школама, а исто тако и многа деца учествују и главни су када је насиље у питању. Многи родитељи пребацују своје дете из једне у другу школу управо из тог разлога. Па ниједан родитељ неће дозволити да се његово дете скоро сваког дана враћа кући са модрицама по лицу и осталим деловима тела. Уколико је школа у којој се често догађа насиље немоћна да то заустави и спречи, родитељ је приморан да своје дете упише у неку другу школу. Ипак, то се не свиђа ни родитељу, а ни детету, јер је тешко од једном променити установу и средину, али када дође до таквих случајева просто се мора некако одреаговати. 

Врло често се дешава да деца која су изложена вршњачком насиљу осећју да су она крива због тога, то јест да су они узрок због кога долази до насиља. Такође је веома важно напоменути да су вршњачким насиљем изложена углавном она деца која се издвајају из друштва, односно која имају специфична интересовања која се разлику од интересовања друге деце. Најчешће су таква деца увек и малтретирана од стране вршњака око њих. 

Скоро у свакој школи се у одељењу нађе бар један специфичан ученик који се разликује од својих вршњака и обично је такво дете занимација осталих у одељењу. Не свих у одељењу, али једној групици. Сада је познато да се у многим одељењима у било којој школи формирају "групице", или како то већина ученика зове "кланови". Ти кланови углавном су састављени од агресивних ученика, од којих је бар један ученик и вођа. Такви су ученици углавном они који у школу долазе само да би направили неку пометњу, а не због тога да би научили нешто о лепом понашању. Постоје и они коју су улавном добри ђаци, а агресивни су, али то су ређи случајеви таквих ученика. Насиље се углавном често дешава на часовима физичког васпитања, на пример се дешава да неко не зна да игра одређени спорт, онда га неко омаловажава, говори му ружне речи па чак крене и до агресије, или на пример, док ученици играју фудбал или кошарку такође долази до гурања, шутирања, ударања. 

Углавном неке школе и прекривају насиље из простог разлога да не би укаљали углед установе. Често се дешава да директор или предметни наставник види насиље, али о томе ћути. Све док неко не стане вршњачкој делинквенцији на пут, агресија поједине деце се неће смирити. 

По мом мишљењу, на неки начин такво понашање поједине деце проистиче из кућног васпитања. Најгоре од свега тога је што неки родитељи бране своју децу иако су крива. Самим тим закључимо да поједини родитељи бодре своју децу и не уче их лепом понашању и васпитању. 

Социјализација, односно усвајање културе и одговарајућег начина понашања путем ког се појединац формира као оспособљен члан друштва, треба се вршити пре него што дете крене у школу, управо због тога да не би долазило до физичких конфликта. Скоро нико то у Србији не практикује и вероватно је због тога оваква ситуација данас у свим школама широм Србије. 

Недавно сам прочитао да је у 85 одсто случајева детету жртви насиља не помогне нико. Поред тога што их у школама туку, на жртве остају последице и ружна сећања на детињство, па се понека деца чак и плаше да помисле шта им се све дешавало у прошлости. У неким случајевима, нажалост долази и до самоубиства детета. То се углавом дешава када мучено дете више не може да поднесе тај притисак који се врши над њим и када дете осети да не постоји особа која му може помоћи. Постоје веома језиви примери који нас враћају у тужне дане. Ево на пример, пре неколико година је јавност уздрмала трагедија која је задесила младог Алексу Јанковића из Ниша, јер није могао да поднесе злостављање у школи, добио је чак потрес мозга и разне преломе тела, тако да је свој живот окончао бацивши се са трећег спрата зграде. Е сада, по мени, да је неко узео ствар у своје руке, могуће је да до овог немилог догађаја не би уопште дошло. Почевши од директора школе, разредног старешине, педагога, психолога, од државне власти... Мало ко или, боље речено нико не прихвата одговорност. Родитељи пребацују одговорност на школу, а школа на родитеље и тако у круг. Одговор на питаље како је могуће да силеџије малтретирају вршњаке и да просто нико не може да их заштити, представља стање нашег друштва у коме ми живимо. Да до оваквих ствари не би више долазило морају се под хитно предузети одговарајуће мере заштите. 

Већина насилних ученика чак и не врше насиље у школи, већ ван школе да не би нико приметио. Обично нападачи сачекају жртву на неком месту где баш и нема пуно људи. Углавном се овакви случајеви могу десити ван града, на периферији, у предграђу, у приградским насељима. Раније се дешавало да се старији ученици у школи иживљавају над млађим тако што су им често одузимали личне ствари, новац и ужину, а при том су их вербално и физички малтретирали. "Млади туку све до смрти", "Ученик пуцао у учионици, "Приморали десетогодишњака на орални секс", "Секиром напао ученика у школи", "Претукли дечака због јакне", само су неки од наслова у новинама које смо скоро сви прочитали, а вероватно и најгори примери који представљају пример вршњачког насиља у школама у Србији. Осим случаја са Алексом чија се судбина трагично завршила, постоје случајеви који се на срећу нису завршили тако трагично као овај, али уколико се не предузму одговарајуће мере, нажалост могао би се десити исти случај. 

Недавно, пре месец дана сам читао, али и гледао на телевизији емисију у којој је говорио отац дечака из Новог Пазара да се над његовим дететом сваког дана већ више од једне године врши насиље у школи од стране његових вршњака. Он тврди да дечак трпи психичко и физичко насиље сваког дана у школи и да дете размишља чак и о самоубиству јер толики бол и узнемиреност не може више да поднесе. 

Да до овога не дође треба се позабавити свако ко је против насиља, не смемо дозволити да се у Србији губе невини животи. Вршњачког насиља је одувек било, још су многе старије генерације окусиле овај вид насиља. Чињеница је да ово насиље постаје све горе и свака генерација ђака је све непослушнија и агресивнија. Мање је оваквог насиља било у прошлости у односу на садашњост. 

Питам се каква ли ће нам будућност бити када је вршњачко насиље у питању ? Лоша друштва, наркотици, алкохолизам, бахато понашање омладине, ноћни клубови, сплавови, па чак и нова савремена технологија која поред добрих особина може јако лоше утицати на омладину. 

Све је ово типичан пример реалног стања у Србији када је насиље у питању. Колико смо само пута чули да се догодила туча или пуцњава у неком ноћном клубу ? Много пута, а најчешћи узорци због тога су управо ови које сам навео, разни пороци који прате данашњу омаладину. Многи младићи, али и девојке су сваке ноћи под утицајем алкохола, наркотика што изазива разне расправке, па дође до туче, па чак и до убиства. То је пример данашње деце у Србији. Са лошим навикама малишани крену још док су у основној школи, као што је употребљавање цигарета, енергетских пића... У средњој школи то употребљавају у много већим количинама па се чак нажалост предају разним врстама дроге, где у већини случајева нема поврстка на прави пут. Агресивни су и траже разлог за свађу, понижавају другу добру и послушну децу, малтретирају их, узимају им ствари, храну, новац, називају их погрдним именима... 

Физичко насиље над женама

ФИЗИЧКО НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА

Скоро сваког дана чујемо, а можда чак неко од нас и види да поједине жене подлежу физичким контактом. 

Жене у породици обично трпе насиље од стране својих мужева или неког другог мушког члана породице. 

Овај тип насиља у породици се крије од очију јавности управо због тога што жртве, у овом случају жене, не пријављују агресију која се врши над њима. У неким случајевима долази чак и до смрти, а самим тим се и насиље у породици повећава. 

Не треба се о овоме ћутати, већ првом приликом треба пријавити надлежним органима који би требало да учине све да до оваквих случајева не долази. 

Насилници могу бити под неком врстом наркотика, односно психоактивних супстанци, а у већини случајева се и дешава да мушкарац туче жену када је он у алкохолисаном стању. 

Ипак, најтежи случајеви су они који су ментално оболели, јер се од њих не зна шта све могу урадити жени у одређеном моменту. 

Негде се, пак, догађа да насилник буде сасвим нормална, чак у неким случајевима и образована особа. Чинови који насилнике наводе на такво понашање углавном су, ако у браку или у вези не иде баш све онако како је замишљено, могући разлог због ког "нормални" људи врше насиље може бити прељуба, неверност своје супруге односно девојке, а могу бити и разне несугласице, као и пословни проблеми... 

То ипак није никакво оправдање чак и за образоване особе и свако ко почини насиље треба бити у највећој мери кажњен да се такав гест не би поновио више никада. 

Свако треба да има иста права као што су права на добар живот, слобода кретања, једнакост пред законом (обичан радник у некој фабрици, директори институција, професор у школи...).
Мушкарац који мисли да има право да туче своју супругу, није мушкарац већ је обична кукавица која не сме напасти неког себи равног па се иживљава над супругом. Свака жена има право да живи, буде поштована и заштићена од свих врста насиља. 

Не долази само до физичког насиља над женама у породици. Овде је присутно и сексуално и психичко, али и економско насиље. Нажалост оваквих случајева има готово свуда, само су негде у већој, а негде у мањој мери заступљени.

Што више жене о насиљу ћуте и трпе, све више постају жртве, а мушкарци постају све већи насилници. Свака жена која подлеже насиљу никада не може бити крива и не сме се осећати криво за то што јој се догађа. Све се може решити мирно и лепим речима, а не насиљем. Ниједна жена није дужна да ћути и трпи насилника у нади да ће једног дана све доћи на своје, а заправо, само може бити све горе док се не пријави насиље.

Физичко насиље над децом

ФИЗИЧКО НАСИЉЕ НАД ДЕЦОМ

Многа деца код нас у Србији подлежу физичким насиљем. Под физичким насиљем над децом се подразумева ударање, дављење, дрмусање детета...

Понека деца сама упадају у невоље које се у већини случајева завршавају физичким контактом, али постоје и она деца која ни крива ни дужна сносе последице од стране родитеља или својих вршњака. Поједини родитељи туку децу због лоших оцена у школи или због непослушности, непоштовања, због сопствених проблема на послу, немаштине... Таквим делима мисле да могу променити своје дете на боље, али у ствари све постане још горе. Све несугласице између родитеља и деце могу се решити мирним путем, лепим речима, квалитетним разговором. Уколико то не помогне јер је дете баш проблематично постоје људи код којих родитељи могу одвести своје дете, као што су психолози, психијатри, социолози, који их могу одвести на прави пут док још увек не буде касно. Након неког времена може доћи до великих промена у дететовом васпитању, то јест може доћи до великих напретка и углавном се све може средити. 

Нажалост многе родитеље који имају проблем са својом децом тешко је наговорити на овакав потез и лакше им пада да туку своју децу, него да дају новац људима који могу помоћи њиховом детету. То по мени, представља типичан пример лоших родитеља који мисле да насиљем могу решити све, а уствари ништа не постигну већ само све иде горе од очекиваног. Постоје и деца која су углавном јако послушна и слушају своје родитеље, али родитељи немају времена за њих, већ им је све мало, шта год дете добро урадило, они би хтели још, такви родитељи обично муче своје дете напорним физичким радом и обављању разних других тешких послова. Оно што родитељи треба да ураде они обично натерају да уместо њих то уради њихово дете, не размишљајући о последицама и да ли је дете способно да тај посао уради онако како треба уместо својих родитеља. Уколико се дете противи тиме и говори родитељима да не може радити тешке физичке послове, они обично силом и насиљем терају дете да уради тешке послове. Такви родитељи су углавном и најгори родитељи који искоришћавају своје дете, не размишљајући о последицама које могу да настану приликом рада које обавља њихово дете.

Углавном до физичког насиља долази и у разним средњим и основним школама између вршњака или између старије и млађе деце. У свим случајевима физичког насиља, деца су обично немоћна, јер се углавном или плаше да пријаве насиље, или уопште и не знају да пријаве насиље, деца до пет, шест година чак и не знају да се над њима врши физичко насиље. 

Не постоји прилично тачна евиденција о томе колико деце у Србији трпи физичко насиље. Можда смо и ми криви за то што се дешава деци. Колико пута смо видели на улици, паркићу, школи да неко малтретира децу и нисмо то пријавили ? 

Све док паметни људи у Србији ћуте о насиљу над децом и уопште о насиљу, насиља ће бити много више, нажалост.

Физичко насиље

ФИЗИЧКО НАСИЉЕ

Физичким насиљем се сматра сваки немио додир поједине особе, укључујући гурање, ударање, шамарање, чупање, шутирање, дављење, пуцање разним врстама оружја у појединце...

Може се слободно рећи да је овај тип насиља јако болан по особе које трпе овакав вид насиља. Овим насиљем може доћи и до разних оштећења делова тела. Физичко насиље представља све оно учињено ''намерно'' особи која трпи овакав вид насиља. Ово насиље подразумева и коришћење разних тупих и оштрих предмета.

За ово насиље не постоји никакво оправдање јер се никоме не може десити да случајно може повредити неког неким оштрим или тупим предметом. Овакво насиље оставља трагове на телу мучене особе као сто су модрице, посекотине, огреботине... У многим случајевима мучене особе немају храбрости пријавити  насиље органима Државе као што су полиција, центар за социјални рад или јавно тужилаштво, јер су те особе уплашене да ће им се нешто много горе догодити. Пошто огреботине и модрице не могу сакрити, жртве обично говоре да је услед непажње дошло до тих модрица, односно да су саме криве за то што им се десило. 

Физичко насиље је присутно свуда, у породици, у школи, на послу, у кафићу, на улици... Велика актуелност је међу породичним физичким насиљем и код нас, али и у свету. Обично, насиље и агресију у већини породица врше особе мушког пола тако што малтретирају жене и децу. Разлози због оваквих дешавања су углавном јер је та особа у алкохолисаном стању, или је подлегла некој врсти дроге, а могуће су и неке несугласице у породици или честе свађе које доводе до оваквих чинова. Могуће је и да стрес и нервозу коју мушкарац претрпи на послу касније пребаци на своју породицу иако му чланови породице нису ништа скривили. Али, физичко насиље у породици може вржити и женски пол. Углавном се овакве ситуације дешавају када у породици нема мушкараца, па је нормално да у таквим породицама доминира и влада женска рука. То је ипак ређи случај, али такође ни такав случај у коме је особа женског пола насилник, по мени нема никакво оправдање за то јер насиљем се не решава апсолутно ништа.

Врсте насиља

ВРСТЕ НАСИЉА

Појам ''насиље'' је веома обиман. Није свако насиље исто, због тога постоје различите класификације насиља. Облици насиља који су данас у највећој мери актуелни су:

1) Физичко насиље;
2) Вршњачко насиље;
3) Емоционално (психичко) насиље;
4) Економско насиље;
5) Насиље путем друштвених мрежа;
6) Социјално насиље;
7) Насиље у спорту;
8) Сексуално насиље и насиље над ЛГБТ особама.

Сви наведени типови насиља су веома опасни и свако од ових насиља које се врши над појединцима оставља последице, трагове, трауме, па чак и душевне болести, повреде и многа друга обележја на појединца. Баш сва наведена насиља су данас веома актуелна код нас у Србији, али и у свету.

Насиље око нас

УВОД - НАСИЉЕ ОКО НАС

     Насиље подразумева сваки вид агресије и због насиља, нажалост, многи људи у свету страдају, али, такође, и код нас у Србији. Насиље код нас у Србији је веома актуелна тема и скоро сваког дана чујемо да неко врши насиље или једноставно сами приметимо да неко неког малтретира. Мислим да су појединци који врше неке врсте насиља ментално нестабилни и то је болест коју треба лечити. Шта би било када насиље не би постојало? Вероватно би људи који су сада нажалост већ мртви били живи. Вероватно не би дошло до оних кобних ратова и немира у свету... Базираћу се на насиље код нас у Србији. Много је људи у Србији страдало дејством насиља. Страдали су лоши, зли, али мени је највише жао оних невиних душа који су, што би се рекло, ни криви ни дужни страдали неком врстом насиља. Постоје и појединци који скоро, или сваког дана преживљавају насиље. Докле ће тако бити ? Докле ће људи трпети разне видове насиља ? Па вероватно док се у Србији  нешто не промени. Поједини појединци над којима се врши агресија су немоћни да пријаве особе које врше насиље, јер их агресивци плаше претњама типа: "Десиће ти се нешто још горе ако ме пријавиш", или "Нећеш дочекати нови дан"... и разним другим претњама. Врло често, мучени појединци размишљају о самоубиству, а већина њих је чак и извршила самоубиство, јер јeдноставно немају више снаге и воље да наставе да живе. Насиље у већини случајева врше одрасли, али насиље могу вршити и омладинци. Насилници се могу понашати као потпуно нормалне особе за које већина људи не би могла да помисли да су агресивци, али нико сем присутних не може знати шта се догађа између четири зида. Колико се пута десило да нас изглед неких појединаца насамари, мислећи да су то сасвим нормални људи, а уствари се након неког времена испостави нешто много горе од тога ? Много пута за некога помислимо да не би ни мрава згазио, али касније када сазнамо потпуну истину будемо запрепашћени. Насилници могу потицати из различитих друштвено-економских слојева. Ипак већину агресиваца открије њихов став и понашање. Свакодневно малтретирање, омаложавање, агресија над појединцима назива се злостављање. Насиље може бити присутно у школама, породици, медијским кућама, током спорта, током неких политичких манифестација и митинга, дебата...                                                                     Насиље је подељено по врстама у зависности о каквом насиљу је реч. Све врсте насиља имају различите и углавном кобне последице по особама над којима је вршено насиље. Последице су различите. Особе које трпе насиље су обично физички повређене, тужни су, избегавају дружење са друштвом, понеким особама чак више није стало до даљег живота.