КонтрАверзне демонстрације

КонтрАверзне демонстрације

 Од 2018. године, расте незадовољство опозиционих политичара и дела народа тренутним друштвено-политичким стањем у нашој држави формализованим у протесту под називом “1 од 5 милиона”.

У почетку смо имали претежно мирне протестне шетње улицама Београда, уз пар инцидената, али се чини да се протест у једном тренутку радикализовао упадом у зграду РТС-а. Да ли се ради о грађанском  или политичком протесту, уопште није ни битно, много је важније то да је протест изгубио карактер мирног протеста у  једном тренутку(промена средстава за постизање циља).  Људи који су били на челу тог протеста тада, налазе се и у маси која протестује претходних дана од најаве полицијског часа. Делује,  као да су упорни у подршци свом народу и што је најважније, немају намеру да преузимају вођство у тим протестима, бар за сада, јер ипак имали су своју прилику односно имали су својих„1 од 5 минута“ у којима се, чини се, нису баш најбоље показали и народ ваљда то препознаје. Оно што је најзанимљивије, неки од тих људи који су учествовали у претходно поменутим протестима који су се захуктали у једном тренутку, сада одједном мења средства за демонстрирање и залаже се за мирне протесте у виду седења. Од упада у РТС је прошло и довољно времена да неки промене своје ставове и принципе, али хајде да погледамо актуелну ситуацију.  Исти људи који су изазивали инциденте пре пар дана на протесту, данас полицији поклањају цвеће, заставе, грле  се са полицијом и користе друге „Гандијевске „ методе.

Којом год протестном методом желе да се послуже, нека то ураде, наравно уколико је она у складу са законом, али било би добро да се за једну определе и да буду истрајни у њој. Да ли  сте ултрадесничари па , сходно томе, тежите радикалнијим приступима, инцидентима или сте пак, либералних схватања па се залажете за мирне протесте и седење, одлучите се. Чини се да се у Србији идеологија и средства за постизање циљева мењају преко ноћи, рушећи идеале омладини.

Је л су протести масовни због масовног незадовољства или људи прате трендове?

Незадовољство актуелном ситуацијом нараста, скупља се већ дужи низ година још од демонстрација поводом рушења у Савамали и раст свеукупног незадовољства видимо у масовним протестима у неколико градова у Србији, упркос вирусу и забрани окупљања. Људи протестују из различитих разлога, нећу о њима говорити, имали сте прилике да их чујете у појединим малобројним медијима а више по друштвеним мрежама или алтернативним интернет медијима и порталима. Многи од њих имају разлога да буду незадовољни, али колико људи заправо долази ту због личног незадовољства, а колико долази или само ,,подржава,, протесте јер су они сада „ин, у тренду, мејнстрим, актуелни, модерни „и постају светски тренд ( Жути прслуци у Француској, протести против полицијске бруталности у Америци, демонстрације у Хонг Конгу итд.).  а да заправо сами немају ниједан разлог да то ураде, односно не знају за шта се залажу, против чега се боре, шта им смета, кога подржавају а кога не подржавају, већ само раде то што раде по принципу „го витх тхе флов“ што би неки рекли. Треба направити паралелу са недавним дешавањима у САД, где су сви шеровали слике, снимке срчано критиковали полицијску бруталност али многи од њих нису имали појма шта се дешава и која је позадина свега тога, већ су једноставно испратили тренд.

Верујем да би нам свима јако била занимљива анкета која би дала одговор на ово моје питање. Мада поједини медији су и сами показали да су многи демонстранти неодлучни и недовољно концизни и немају јасно дефинисане ставове када им је постављено питање „Зашто сте ви овде?“ .Без таквих случајева који су на протесту и ако ни сами не знају зашто су тамо( вероватно да би поставили слике на друштвене мреже и показали другима како и они сада прате трендове), протести би бројали мањи број људи али би имали много више смисла. Овако, ем су демонстратори подељени на безброј фракција( по принципу лево, десно,свесно,„право“??? ), ем имате огроман број људи који уопште не дели идентитет, свест или интерес са искреним свесним, упућеним демонстраторима који имају своје легитимне разлоге да буду тамо где су.

Историја је показала да свака групација или организација која броји доста чланова, али оних чланова који нису освешћени, који се боре за нешто чега нису ни најмање свесни, осуђена је на обесмишљење и крах, бар тако некако каже Роберт Михелс. Он такође каже да сваки покрет, свако удружење и свака странка, једном речју – организација,  кад тад добија управу која ће предводити целу организацију, јер мали број људи лакше може да се организује и управља организацијом, просто, тако је практичније и до тога ће увек доћи нужно.Та управа, која само на почетку заговара интересе целе организације  се врло брзо олигархизује, односно, одваја се од масе и  добија сопствене интересе, врло вероватно чак и супротне интересима те организације и окреће причу за 180 степени, апсолутно мења своју идеологију и циљеве. Зато је битно да се не иде слепо на улицу или  шерују слике и снимци са протеста,  без упућености и разумевања,( по принципу стада) већ да се људи претходно о свему добро информишу, стекну СИИ( свест, интерес, идентитет) и тако можда докажу Михелсу да није био у праву, или ипак потврде његов „гвоздени закон олигархије“.

Аутор текста: Ђ. Миленковић

Шта се то, забога, дешава у САД?

Шта се то, забога, дешава у САД?

Осим уколико претходних неколико дана време нисте провели испод камена или у националном парку на Шар-планини, сигуран сам да сте приметили комешање и немире у Миниеполису, савезној држави Минесоти у Сједињеним Америчким Државама. У питању је привођење спроведено 25.5.2020., недуго након осам часова увече, над индивидуом од стране полиције.

Законски контекст и пракса органа реда

Пре него што уђем у детаље самог инцидента, битно је напоменути неколицину чињеница везаних за законски систем САД-а и полицијског тренинга и правилника Америке. Полиција у САД-у, с обзиром на, између осталог, доста слободне законе о поседовању и ношењу наоружања, има неколицину пракси током заустављања и привођења било ког осумњиченог за неко прекршајно или кривично дело. Поступак је исти било да је у питању ситуација где возач није пропустио пешака па је заустављен ради евидентирања саобраћајног прекршаја, или је у питању заустављање унапред-познатог наоружаног бегунца са дебелим кривичним досијеом. Првенствено, током приласка осумњиченом у возилу, истом се наређује да положи обе руке на управљач. Затим, уколико је на терену више полицајаца (2+), један покрива евентуални бег лица кроз возачева врата, док други полицајац прилази да комуницира са возачем кроз прозор сувозачевог места. Разлог за ову делатност је већа прегледност осумњиченог и салона возила (простора унутар кабине) и боља спремност униформисаног лица да одреагује на било какву претњу која се може десити. Када је реч о приласку са возачеве стране, у питању су стотинке или секунде између лица које беспоговорно слуша наређења и лица које левом руком извлачи ватрено оружје из преграде возачевих врата или десном из простора око контролне табле. Са сувозачеве стране униформисано лице има много бољи преглед непосредне околине осумњиченог и лакше долази до превенције сукоба с органима реда.

За оне који нису сигурни којом брзином ствари могу да се окрену на најгоре могуће, остављам прилог линк ка видео-запису ситуације где самостална полицајка са сувозачеве стране иницира привремено привођење лица у возилу, прелази на возачеву страну, па погледајте шта се дешава у року од „одмах“. https://www.youtube.com/watch?v=Y0SsIZbkQGQ
Ово је пример ситуације где је пуцање и лишавање живота осумњиченог, барем према закону САД-а, апсолутно оправдано.

Друга ствар коју је битно напоменути је начин на који ситуације које су у законском смислу под знаком питања постају апсолутно законска норма. Уколико појединац сматра да држава преко својих органа реда није поступила у складу са законом, спроводи се случај пред највишом инстанцом судства у САД-у, где судија доноси одлуку да ли је униформисано лице поступило у складу са својим овлашћењима, уставом и законом или није. Такви случајеви називају се, по правилу, «Презиме појединца против Име Државе» и пресуда се узима као правоснажна законска основа за понашање органа реда. Најноторнији овакав случај, барем када су у питању интеракције полицајац-лице у возилу, јесте случај Пенсилванија против Мимса из 1977. где пресуда каже да полицајац не крши четврти амандман Устава САД и има право да нареди особи да напусти возило, те потом спроведе површни претрес лица за оружје зарад своје безбедности и безбедности непосредне околине. Ово је јако важно.

Друга важна ствар је начин на који униформисана лица (привремено) лишавају осумњиченог слободе ако то лице не жели бити приведено. Лице се физички надјачава употребом довољно јаке силе, обара на земљу, по потреби се коленом (и стога тежином целог тела) клечи на врату осумњиченог 10-20 секунди зарад лакше неутрализације отпора без опасности по живот (проблеми код просечне особе када им се клечи на врату тежином целог тела настају након око четири минута). По могућству друго униформисано лице руке везује иза леђа осумњиченом и аплицира довољну количину силе да обузда ноге и доњи део леђа осумњиченог, док прво лице своју силу преусмерава на обуздавање и контролу руку, рамена и торзоа. Најбољи случај види треће лице које под подршком ватреног оружја осумњиченог држи на оку, а додатна лица преко тога би омогућавала употребу несмртоносног наоружања, налик електрошокеру или „зеленој пумпари“ која испаљује (врло болне) гумењаке, те лакше обуздавање осумњиченог.

Оног тренутка када осумњичени престаје да представља претњу по себе и своју непосредну околину тада се на осумњичено лице не аплицира никаква сила већа од нужно потребне да се одржава такво стање.

Инцидент – анализа дешавања

       Џорџ Флојд је био 46-годишњак, афроамериканац, који је купио цигарете у локалној продавници око 8 увече 25.5.2020. Сумњајући да је новчаница од $20 коју је од Флојда добио приликом куповине лажна, продавац из трговине окренуо је полицију, напомињући им такође да је Џорџ Флојд „ненормално пијан“ и „није у стању да се контролише“. Убрзо након, око 20:08, полиција је пришла возилу у којем се налазио Џорџ Флојд.

Крузер ПУМ-а („Полицијска Управа Миниеполиса“) у коме су била униформисана лица Т. Лејн и А. Куенг долази на терен. Након испитивања ситуације, пришли су Флојдовом СУВу, Лејн је потегао свој сервисни пиштољ, и наредио осумњиченом да стави обе руке на волан (како је научио на тренингу). Флојд је послушао, а Лејн је оружје вратио у корице. Посматрач са стране почиње да снима целу ситуацију око 20:10.

Лејн је потом, сходно случају Пен. против Мимса, наредио Флојду да напусти возило. Када је он одбио, уследио је краћи физички обрачун где је Лејн физички извукао Флојда из возила, ставио га је у лисице и обавестио га је да је ухапшен због пласирања лажних новчаница. У 20:12, Куенг Флојду наређује (и помаже) Флојду да седне на тротоар, зидом наслоњен на ресторан поред. Минут касније снаге реда су дигле Флојда и водиле га ка крузеру. Успут је Флојд пао, полицајци су га дигли и наслонили уз задња врата полицијског возила. Тада је, према наводима истражитеља, „Флојд обавестио полицајце да је клаустрофобичан“ и „да има потешкоћа са дисањем“. У 20:17 стиже још један полицијски крузер (стандардна пракса када органи реда имају потешкоћа са привођењем и хапшењем неког лица) у коме су били Д. Шовин и Т. Тао. Најмање минут трајало је комешање између Куенга и Флојда док је Куенг покушавао Флојда да смести на задње седиште полицијског возила. Ово, што се дешавало на задњем седишту иза возачевог, је Тао посматрао, док је Шовин отишао са сувозачеве стране и агресивно Флојда извукао ван крузера и оборио лицем доле на тротоар. Флојд је престао да се опире око 20:20.

Шовин је клекнуо на Флојдов врат, Куенг је преузео торзо, а Лејн је обуздавао ноге, док је Тао надгледао ситуацију (сходно пракси). Проблем настаје тада када Шовин, чак два минута након почетка, и даље не склања тежину целог свог тела са Флојдовог врата. Пролазници су почели да снимају инцидент, а у наредних пет минута снимци показују да је Флојд отежано изговорио „Не могу да дишем“, „Мајко“, „Немојте ме убијати“ или нешто слично томе минимум шеснаест пута.

Полицајац Шовин је колено држао на Флојдовом врату осам минута и четрдесет шест секунди, од којих су два минута и педесет три секунде биле након што је Флојд престао да реагује.   

Флојд је преминуо. Спроведене су две аутопсије. Обе су закључиле да је у питању убиство, а аутопсија спроведена аутономно од стране Флојдове породице донела је закључак „механичке асфиксије“ тј. да је притисак на врат довео да мањка дотока крви и кисеоника у мозак, а притисак на леђа је отежавао дисање и коначно је дошло до смрти. Тренутно је на снази оптужница за трећестепено убиство и другостепено убиство из нехата против Шовина.

            Шовин клечи на врату Флојда

Чему протести и бес

                Ово је, по мом скромном суду, кулминација поларизације фронтова полиције наспрам грађана. Ово убиство подсећа ме на убиство из 2011. када су полицајци на смрт претукли бескућника са шизофренијом који је касније умро у болници од последица гушења у сопственој крви. Подигнута је оптужница коју су вукли две-три године по судовима и на крају су полицајци ослобођени кривице. Од 2011. наовамо овај и Флојдов случај нису усамљени. Незанемарљив број убистава и тешких повреда без последица нанели су полицајци на индивидуе у САД-у.
                Иницијално, 26.5. први протести су били мирољубиви. Градоначелник Миниеполиса је одмах звао тужитеља и захтевао да се подигне оптужница за убиство против Шовина услед видео-записа. Истовремено, ПУМ је издала саопштење да се „не скаче пред закључке о томе да ли је полиција поступила исправно или није“. Ово је руљи била „кап која је прелила чашу“ и ситуација као што је спаљивање треће полицијске станице у Миниеполису је резултат.

                Још насиља није адекватан одговор на насиље, и спаљивање Таргета или Аутозоуна, те рушење малих локала чији су власници белци неће вратити Флојда. Али ни убиство Бин Ладена није вратило куле близнакиње; а учињено је. Бес руље, мада неоправдан, јесте разумљив.
Ја овде видим два (будућа) проблема; Прво је коришћење ситуације од стране покрета као што је БЛМ (BlackLivesMatter) за политичке поене и јасно повећање расних тензија у САДу, по њиховој стандардној пракси „Прекинимо расизам али ј*беш белце!“, и други је агенда глобалиста и противника Трампа да се ово претвори у дневнополитичко питање, иако је тензија између органа реда у САД и грађана САД дужа, болнија и комплекснија од мандата једног политичара, председника или поднаслова на вебсајту канте за смеће какав је CNNзарад кликова.