КонтрАверзне
демонстрације
Од 2018. године, расте незадовољство
опозиционих политичара и дела народа тренутним друштвено-политичким стањем у
нашој држави формализованим у протесту под називом “1 од 5
милиона”.
У почетку
смо имали претежно мирне протестне шетње улицама Београда, уз пар инцидената,
али се чини да се протест у једном тренутку радикализовао упадом у зграду
РТС-а. Да ли се ради о грађанском или
политичком протесту, уопште није ни битно, много је важније то да је протест
изгубио карактер мирног протеста у једном тренутку(промена средстава за постизање
циља). Људи који су били на челу тог
протеста тада, налазе се и у маси која протестује претходних дана од најаве
полицијског часа. Делује, као да су
упорни у подршци свом народу и што је најважније, немају намеру да преузимају
вођство у тим протестима, бар за сада, јер ипак имали су своју прилику односно
имали су својих„1 од 5 минута“ у којима се, чини се, нису баш најбоље показали и
народ ваљда то препознаје. Оно што је најзанимљивије, неки од тих људи који су
учествовали у претходно поменутим протестима који су се захуктали у једном
тренутку, сада одједном мења средства за демонстрирање и залаже се за мирне
протесте у виду седења. Од упада у РТС је прошло и довољно времена да неки
промене своје ставове и принципе, али хајде да погледамо актуелну ситуацију. Исти људи који су изазивали инциденте пре пар
дана на протесту, данас полицији поклањају цвеће, заставе, грле се са полицијом и користе друге „Гандијевске
„ методе.
Којом год
протестном методом желе да се послуже, нека то ураде, наравно уколико је она у
складу са законом, али било би добро да се за једну определе и да буду истрајни
у њој. Да ли сте ултрадесничари па ,
сходно томе, тежите радикалнијим приступима, инцидентима или сте пак,
либералних схватања па се залажете за мирне протесте и седење, одлучите се.
Чини се да се у Србији идеологија и средства за постизање циљева мењају преко
ноћи, рушећи идеале омладини.
Је л су протести масовни због масовног незадовољства или људи прате
трендове?
Незадовољство
актуелном ситуацијом нараста, скупља се већ дужи низ година још од демонстрација поводом рушења у Савамали и раст
свеукупног незадовољства видимо у масовним протестима у неколико градова у
Србији, упркос вирусу и забрани окупљања. Људи протестују из различитих
разлога, нећу о њима говорити, имали сте прилике да их чујете у појединим
малобројним медијима а више по друштвеним мрежама или алтернативним интернет
медијима и порталима. Многи од њих имају разлога да буду незадовољни, али
колико људи заправо долази ту због личног незадовољства, а колико долази или
само ,,подржава,, протесте јер су они сада „ин, у тренду, мејнстрим, актуелни, модерни „и постају светски тренд (
Жути прслуци у Француској, протести против полицијске бруталности у Америци,
демонстрације у Хонг Конгу итд.). а да
заправо сами немају ниједан разлог да то ураде, односно не знају за шта се
залажу, против чега се боре, шта им смета, кога подржавају а кога не
подржавају, већ само раде то што раде по принципу „го витх тхе флов“ што би неки рекли. Треба направити паралелу са
недавним дешавањима у САД, где су сви шеровали слике, снимке срчано критиковали
полицијску бруталност али многи од њих нису имали појма шта се дешава и која је
позадина свега тога, већ су једноставно испратили тренд.
Верујем
да би нам свима јако била занимљива анкета која би дала одговор на ово моје
питање. Мада поједини медији су и сами показали да су многи демонстранти неодлучни
и недовољно концизни и немају јасно дефинисане ставове када
им је постављено питање „Зашто сте ви овде?“ .Без таквих случајева који су на протесту и ако ни сами не знају зашто
су тамо( вероватно да би поставили слике на друштвене мреже и показали другима
како и они сада прате трендове), протести би бројали мањи број људи али би
имали много више смисла. Овако, ем су демонстратори подељени на безброј
фракција( по принципу лево, десно,свесно,„право“??? ), ем имате огроман број људи који уопште не дели идентитет,
свест или интерес са искреним свесним, упућеним демонстраторима који имају
своје легитимне разлоге да буду тамо где су.
Историја
је показала да свака групација или организација која броји доста чланова, али
оних чланова који нису освешћени, који се боре за нешто чега нису ни најмање
свесни, осуђена је на обесмишљење и крах, бар тако некако каже Роберт Михелс.
Он такође каже да сваки покрет, свако удружење и свака странка, једном речју –
организација, кад тад добија управу која
ће предводити целу организацију, јер мали број људи лакше може да се организује
и управља организацијом, просто, тако је практичније и до тога ће увек доћи
нужно.Та управа, која само на почетку заговара интересе целе организације се врло брзо олигархизује, односно, одваја се
од масе и добија сопствене интересе,
врло вероватно чак и супротне интересима те организације и окреће причу за 180
степени, апсолутно мења своју идеологију и циљеве. Зато је битно да се не иде
слепо на улицу или шерују слике и снимци
са протеста, без упућености и
разумевања,( по принципу стада) већ да се људи претходно о свему добро
информишу, стекну СИИ( свест, интерес, идентитет) и тако можда докажу Михелсу
да није био у праву, или ипак потврде његов „гвоздени закон олигархије“.
Аутор текста: Ђ. Миленковић
Нема коментара:
Постави коментар