СОЦИОЛОГИЈА ПОЛИТИКЕ
Реч “политика” потиче од речи полис ( град, држава), средиште полиса била је агора ( трг), где су грађани дебатовати и доносили одлуке јавним гласањем. Људи који нису учествовали у дебатама, називани су идиотима.
Политика представља вештину управљања друштвом, односно то је једна друштвена делатност и она се односи на друштвено-јавну сферу, а нарочито на државне послове.
Дакле, политика је делатност која је усмерена на организовање, вођење, креирање, регулисање заједничког живота људи у оквиру једне заједнице, друштва или државе, у складу са њиховим потребама, интересима, уз сагласност свих, са употребом присиле или без ње.
Ендри Хејвуд сматра да се политика односи на стварање, очување и мењање општих правила друштва која су важна за то исто друштво.
Хана Арент, немачка теоретичарка политичке филозофије је поставила једно питање: "Има ли политика уопште смисла"? Она сматра да политика представља посебну област људског деловања, где се на основу мишљења, говора или аргументовања одлучује, то јест учествује у одлучивању о јавним пословима.
Од Аристотела, па све до данас, постоји много дефиниција политике, а најзначајнију поделу доделили су:
1) Нормативисти, који тврде да је политика повезана са моралом ( постоји поштена и непоштена политика);
2) Позитивисти, који тврде да политику није могуће дефинисати према циљевима, већ према средствима ( постоји ауторитарна и демократска политика).
За критичке теорије (марксизам) држава је, пре свега, апарат владајуће класе, док је код Вебера држава схваћена позитивистички, као монопол над легитимном физичком принудом.
Два ту основна значења политике:
1. Инструментално значење ( борба за власт која појединцима омогућава од државних служби - заштита привилегованих положаја);
2. Неутрално значење ( усклађивање делатности од општег значаја - напор да се успостави праведност и обезбеди безбедност).
Политика се може разумети као скуп три области:
1. Владавина ( политичка моћ, успостављање правног система и владавина закона);
2. Интереси ( изражавање својих личних потреба преко политике);
3. Јавност ( слобода мишљења, говора и деловања).
ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ
 |
Политичке странке основне организације које се боре за освајање и вршење власти, преко којих грађани утичу на државну власт и политичке процесе.
Прве политичке странке у Србији (напредњаци и радикали) основане су 1881. године. У политичким странкама влада "гвоздени закон олигархије".
Према бројности, политичке странке могу бити:
1) Кадровске - малобројне су, инсистирају на оданост и стручност својих чланова, а најпознатија кадровска странка је била "Руска комунистичка партија (бољшевика)";
2) Масовне - снагу налазе у својој масовности, а историјски пример представља "Социјалдемократска партија Немачке".
Организациона структура сваке странке садржи неколико битних елемената:
* Идеологија - скуп општих идеја којима се образлажу политички интереси
* Политички програм
* Статут
Странке се могу поделити и на:
1) Репрезентативне - циљ им је да обезбеде што већи број гласача на изборима;
2) Интегративне - циљ им је да придобију јавно мњење за своје програмске циљеве;
3) Уставне - имају тежњу да очувају поредак;
4) Револуционарне - имају тежњу да сруше стари поредак и успоставе нови када дођу на власт.
Према идеолошком усмерењу, односно положају на политичкој сцени, странке могу бити:
1) Левичарске - залажу се за промене ка бољем напретку и законима;
2) Десничарске - окренуте су традицији и очувању моралних традиционалних вредности и поретка.
Странке се, дакле, међусобно разликују по:
• броју чланова и величини (кадровске и масовне);
• идеолошком усмерењу (левичарске, либералне, десничарске);
• начину, правцима, политичким и идеолошким деловањима (народне, радикалне, либералне, демократске, социјалдемократске, конзервативне, комунистичке...);
• типу унутрашњих односа (централизоване - ауторитарне и децентрализоване - демократске).
- Макс Вебер је политичке странке описао као удружења чији је циљ да својим руководиоцима обезбеде моћ.
- Политички системи могу бити једнопартијски и вишепартијски (стварање коалиције), међутим, политичке странке нису једине организоване групе које делују политички у друштву, јер у модерним друштвима делују и синдикати који се не боре за власт, али врше притисак на власт би тако заштитили своје интересне циљеве. То су интересне организације или групе за пристанак.
ГРУПЕ ЗА ПРИСТАНАК
Групе за пристанак јесу скупови људи који имају заједнички интерес и желе да га промовишу у сарадњи са владом или против ње. Један од примера група за пристанак јесу невладине организације.
Ове групе се деле на:
• групе за заштиту интереса (удружење професора, лекара, војних инвалида...);
• групе за промоцију интереса (интересне групе) - залажу се за интересе који се тичу целог човечанства;
• институционалне групе - формирају се у оквиру државних служби (полиција, војска, разна министарства) и покушавају да повећају утицај у доношењу одлука у влади;
• лобистичке групе - настале су од латинске речи лобиум (предворје).
Лобирање се први пут појавило у Енглеској, а у парламенту је постојала посебна соба у којој су посланици примали грађане с посебним захтевима.
Међутим, постоји још једна анегдота о лобистима. То је прича у хотелу Вилард у Вашингтону, који је у 19. веку био центар окупљања конгресмана и тадашњи председник Грант је сваког поподнева ту долазио на пиће. Ту прилику су искористили многи који су желели да ступе у контакт са њим и траже одређену услугу. Тако их је Грант назвао лобистима.
То је група образованих и информисаних људи који делају тако да обезбеде себи присуство у центрима моћи и одлучивања. Они предузимају низ акција ради вршења утицаја на доносиоце одлука. Познати су војни, фармацеутски, грађевински и филмски лобији.
ДРУШТВЕНИ ПОКРЕТИ
Реч је о покретима оних који су незадовољни и који су тражили друштвене промене. Покретима се могу придружити и неке политичке странке (углавном опозиција).
За разлику од старих друштвених покрета као што су расни, либерални, национални и раднички, нови покрети углавном привлаче омладину која је незадовољна тренутним стањем у држави и која тежи ка постизању бољих услова за живот.
ТИПОВИ ПОЛИТИЧКИХ РЕЖИМА (СИСТЕМА)
Политички систем (режим) је мрежа односа која влада у сфери политике.
Аристотел је дао шест облика владавине - тиранија, монархија, олигархија, аристократија, демократија и политеја.
Полиархија је према Роберту Далу облик владавине који одликују слободни избори на којима право да бирају и буду бирани, имају сва пунолетна лица.
Међутим, данас је исправнију класификацију дао политиколог Ендри Хејвуд:
Западне полиархије одликује висок степен толеранције према опозицији прописан уставом који гарантује права и слободе, а грађани периодично оцењују учинак владе.
Нове (полу)демократије су сличне западним полиархијама у теорији, али у пракси утицај комунистичког наслеђа ствара велике проблеме.
Источноазијски режими имају одређене културне специфичности који се у мањем значају поштују и где су положај позиције привилеговани у односу на опозицију.
Исламске теократије се међусобно веома разликују будући да неке попут Малезије толеришу више вишестраначје, друге, попут Саудијске Арабије не толеришу. Међутим, основна одлика свих теократских режима (где црква, односно свештенство има политичку власт) је снажан утицај ислама на политику и постоји обавеза придржавања Шеријатског права (исламско право из Курана).
Војни режими су честа појава у Африци, Азији и Латинској Америци, а њихова одлика је укидање или неважност Устава, скупштине, политичких странака и слободе медија. У зависности од тога да ли врховну власт има група официра или појединац, ови режими се деле на војне хунте или војне диктатуре.
ВЛАСТ
Италијански ренесансни мислилац Николо Макијавели сматрао је да је политика немилосрдна борба за власт у којој се не бирају средства.
Властодршци користе силу, лажи и преваре само да би освојили и сачували власт (отуда и израз макијевелизам за политику без морала).
Власт је легитимно коришћење моћи, односно право да се моћ користи.
Сувереност означава највишу власт, изнад које нема веће власти. Овај појам је увео правник и политички писац Жан Боден у 16. веку.
Одакле власт потиче ?
1. Теократска теорија говори о томе да је сва власт потекла од Бога.
2. Теорија друштвеног уговора (Џон Лок, Томас Хобс и Жан-Жак Русо) говори о томе да је држава природно стање где важе природни закони и где живе слободни појединци, све док не дође до друштвеног уговора, када прелазе државно стање где ће се поштовати грађански (друштвени) закони.
3. Либерално-демократска традиција говори да подела власти на извршну, законодавну и судску онемогућава надмоћ било које власти над осталима.
Власт такође има два важна својства:
* Легалитет - за власт је важно да буде легална, односно да буде у складу са законима.
* Легитимитет - да би власт била легитимна, мора да буде стабилна, трајна и да произилази из воље народа значи да произилази из којег народа.
Макс Вебер прави разлику између моћи и власти. Он означава моћ као вероватност да се властита воља наметне другим људима, док власт дефинише као вероватноћу да се изазове послушност према неком наређењу и сходно томе прави разлику између три типа власти:
1. Традиционална власт - почива на вери у светлост традиције (традиционално наслеђивање круне);
2. Харизматска власт - заснива се на вери у изузетна лична својства владара (нпр. народ који верује у бесмртност владара);
3. Правно-рационална власт - заснива се на легалитету, односно поштовању устава и закона (савремени председници и премијери).
ДРЖАВА
Држава је политичка заједница која се одликује монополом на употребу силе, скупљање пореза, то јест, она је основни механизам власти.
Држава мора да има јасно одређену територију, становништво и суверену јавну власт.
Постоји неколико теорија о настанку државе:
Теолошка теорија (Божанска творевина);
Патријархална теорија (држава је природни продужетак породице род и племена, те је организована на начин на који је и породица);
Теорија друштвеног уговора (склапање уговора ради избегавања ратних сукоба);
Теорија класног сукоба (основна особина јесте класна борба између владајућих и потчињених класа);
Идеалистичка теорија (њен заговорник је Хегел, који је сматрао да је држава творевина ума и идеја).
По својој структури, држава може бити:
1. Проста (унитарна) - постојање једне, јединствене и недељиве државне власти.
2. Сложена (федерација) - савез више територијалних заједница, односно федералних јединица, при чему свака од њих има одређену аутономију, а најважније одлуке доноси савезна, односно централна власт. Немају суверену власт, али имају своје представнике у централној власти. Пример федерација: Русија, САД, Швајцарска и бивша СФРЈ;
3. Конфедерација - савез двеју или више независних држава које се удружују ради лакшег остваривања заједничких циљева.
Према облику уређења власти, држава може бити:
1) Република је облик уређења у коме власт врше изабрани представници народа, а поглавар државе се бира на ограничени број година. Суштина републике је владавина права, ограничена власт, подела власти и слобода говора.
2) Монархија је облик уређења у којој је власт доживотна и по правилу се наслеђује. Државом влада један монарх који је изнад државе и права. То може бити краљ, цар или кнез. Монархије се могу поделити на апсолутне (где монарх поседује апсолутну моћ, то јест његова власт је неограничена) и парламентарне (где је улога монарха церемонијална, а одлуке доносе парламент и влада).
У вези са правним питањем, постоји још мноштво гледишта која се залажу за различите облике држава:
а) Минимална држава (ноћни чувар) - поштовање закона и заштита од спољњег напада;
б) Развојна држава - помаже у привредном расту;
ц) Социјалдемократска држава - усмерена ка остваривању државне правде, покушава да утиче на смањење сиромаштва и незапослености (држава благостања);
д) Колективистичка држава - укида приватну својину, уместо тржишта уводи планирање из једног центра;
е) Тоталитарна држава - ставља под своју контролу све области друштвеног и приватног живота (нацистичка Немачка).
ПОЛИТИЧКА КУЛТУРА
Политичка култура је део културе који се тиче односа становништва према политици.
Овај појам је формулисао Габријел Елмонд.
Постоје различите класификације политичких култура, а најбољу су дали Елмонд и Синди Верба у књизи "Грађанска култура":
1. Парохијална политичка култура не очекује ништа од политичког система и грађани спроводе свој живот без обзира на постојање власти.
2. Поданичка политичка култура јесте подређена држави, а грађани су ту да слушају одлуке државе, док државне вође одлучују о свему.
3. Партиципативна (учесничка) политичка култура подстиче грађане на активно учешће у политичком животу.
Осим ове, још једну класификацију политичке културе дао је и Денијел Елзар:
1. Традиционалистичка политичка култура - политика је посао моћних породица, а не сиромашних.
2. Моралистичка политичка култура - тежња ка социјалној правди и моралном напретку.
3. Индивидуалистичка политичка култура - такмичење у политичкој арени, како међу грађанима, тако и међу политичким странкама, поштујући правила која су праведна за све.
ЛИТЕРАТУРА
1. Хејвуд Ендру. 2004. Политика, ЦЛИО, Београд
2. Хејвуд Ендру. 2005. Политичке идеологије, Завод за уџбенике, Београд
3. Социологија за трећи разред средњих стручних школа и за четврти разред гимназија, Милена Станојевић, Логос, Београд, 2016.
4. Социологија за трећи разред средњих стручних школа и за четврти разред гимназија, Владимир Вулетић, Клетт, Београд, 2015.
5. Социологија за трећи разред средњих стручних школа и за четврти разред гимназија, Група аутора, Завод за уџбенике, Београд, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар