ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ
За вршњачко
насиље се слободно може рећи да спада у неку врсту физичког насиља. Познато је
да се овај тип насиља догађа између вршњака, најчешће у школама широм Србије, а
и у осталим Земљама Света. Насиље између вршњака у Србији дешава се врло често
и обично се углавном заврши чак и кобно.
О овој врсти насиља треба се добро
обратити пажња јер се ради углавном о малолетним лицима која или врше насиље
или су жртве насиља. Многа деца у Србији нажалост трпе насиље у школама, а исто
тако и многа деца учествују и главни су када је насиље у питању. Многи родитељи
пребацују своје дете из једне у другу школу управо из тог разлога. Па ниједан
родитељ неће дозволити да се његово дете скоро сваког дана враћа кући са
модрицама по лицу и осталим деловима тела. Уколико је школа у којој се често
догађа насиље немоћна да то заустави и спречи, родитељ је приморан да своје
дете упише у неку другу школу. Ипак, то се не свиђа ни родитељу, а ни детету,
јер је тешко од једном променити установу и средину, али када дође до таквих
случајева просто се мора некако одреаговати.
Врло често се дешава да деца која
су изложена вршњачком насиљу осећју да су она крива због тога, то јест да су
они узрок због кога долази до насиља. Такође је веома важно напоменути да су
вршњачким насиљем изложена углавном она деца која се издвајају из друштва,
односно која имају специфична интересовања која се разлику од интересовања
друге деце. Најчешће су таква деца увек и малтретирана од стране вршњака око
њих.
Скоро у свакој школи се у одељењу нађе бар један специфичан ученик који се
разликује од својих вршњака и обично је такво дете занимација осталих у
одељењу. Не свих у одељењу, али једној групици. Сада је познато да се у многим
одељењима у било којој школи формирају "групице", или како то већина
ученика зове "кланови". Ти кланови углавном су састављени од
агресивних ученика, од којих је бар један ученик и вођа. Такви су ученици
углавном они који у школу долазе само да би направили неку пометњу, а не због
тога да би научили нешто о лепом понашању. Постоје и они коју су улавном добри
ђаци, а агресивни су, али то су ређи случајеви таквих ученика. Насиље се
углавном често дешава на часовима физичког васпитања, на пример се дешава да
неко не зна да игра одређени спорт, онда га неко омаловажава, говори му ружне
речи па чак крене и до агресије, или на пример, док ученици играју фудбал или
кошарку такође долази до гурања, шутирања, ударања.
Углавном неке школе и
прекривају насиље из простог разлога да не би укаљали углед установе. Често се
дешава да директор или предметни наставник види насиље, али о томе ћути. Све
док неко не стане вршњачкој делинквенцији на пут, агресија поједине деце се
неће смирити.
По мом мишљењу, на неки начин такво понашање поједине деце
проистиче из кућног васпитања. Најгоре од свега тога је што неки родитељи бране
своју децу иако су крива. Самим тим закључимо да поједини родитељи бодре своју
децу и не уче их лепом понашању и васпитању.
Социјализација, односно усвајање
културе и одговарајућег начина понашања путем ког се појединац формира као
оспособљен члан друштва, треба се вршити пре него што дете крене у школу,
управо због тога да не би долазило до физичких конфликта. Скоро нико то у
Србији не практикује и вероватно је због тога оваква ситуација данас у свим
школама широм Србије.
Недавно сам прочитао да је у 85 одсто случајева детету
жртви насиља не помогне нико. Поред тога што их у школама туку, на жртве остају
последице и ружна сећања на детињство, па се понека деца чак и плаше да помисле
шта им се све дешавало у прошлости. У неким случајевима, нажалост долази и до
самоубиства детета. То се углавом дешава када мучено дете више не може да
поднесе тај притисак који се врши над њим и када дете осети да не постоји особа
која му може помоћи. Постоје веома језиви примери који нас враћају у тужне
дане. Ево на пример, пре неколико година је јавност уздрмала трагедија која је
задесила младог Алексу Јанковића из Ниша, јер није могао да поднесе злостављање
у школи, добио је чак потрес мозга и разне преломе тела, тако да је свој живот
окончао бацивши се са трећег спрата зграде. Е сада, по мени, да је неко узео
ствар у своје руке, могуће је да до овог немилог догађаја не би уопште дошло.
Почевши од директора школе, разредног старешине, педагога, психолога, од државне
власти... Мало ко или, боље речено нико не прихвата одговорност. Родитељи
пребацују одговорност на школу, а школа на родитеље и тако у круг. Одговор на
питаље како је могуће да силеџије малтретирају вршњаке и да просто нико не може
да их заштити, представља стање нашег друштва у коме ми живимо. Да до оваквих
ствари не би више долазило морају се под хитно предузети одговарајуће мере
заштите.
Већина насилних ученика чак и не врше насиље у школи, већ ван школе да
не би нико приметио. Обично нападачи сачекају жртву на неком месту где баш и
нема пуно људи. Углавном се овакви случајеви могу десити ван града, на
периферији, у предграђу, у приградским насељима. Раније се дешавало да се
старији ученици у школи иживљавају над млађим тако што су им често одузимали
личне ствари, новац и ужину, а при том су их вербално и физички малтретирали. "Млади
туку све до смрти", "Ученик пуцао у учионици, "Приморали
десетогодишњака на орални секс", "Секиром напао ученика у школи",
"Претукли дечака због јакне", само су неки од наслова у новинама које
смо скоро сви прочитали, а вероватно и најгори примери који представљају пример
вршњачког насиља у школама у Србији. Осим случаја са Алексом чија се судбина
трагично завршила, постоје случајеви који се на срећу нису завршили тако
трагично као овај, али уколико се не предузму одговарајуће мере, нажалост могао
би се десити исти случај.
Недавно, пре месец дана сам читао, али и гледао на
телевизији емисију у којој је говорио отац дечака из Новог Пазара да се над
његовим дететом сваког дана већ више од једне године врши насиље у школи од
стране његових вршњака. Он тврди да дечак трпи психичко и физичко насиље сваког
дана у школи и да дете размишља чак и о самоубиству јер толики бол и узнемиреност
не може више да поднесе.
Да до овога не дође треба се позабавити свако ко је
против насиља, не смемо дозволити да се у Србији губе невини животи. Вршњачког
насиља је одувек било, још су многе старије генерације окусиле овај вид насиља.
Чињеница је да ово насиље постаје све горе и свака генерација ђака је све
непослушнија и агресивнија. Мање је оваквог насиља било у прошлости у односу на
садашњост.
Питам се каква ли ће нам будућност бити када је вршњачко насиље у
питању ? Лоша друштва, наркотици, алкохолизам, бахато понашање омладине, ноћни
клубови, сплавови, па чак и нова савремена технологија која поред добрих
особина може јако лоше утицати на омладину.
Све је ово типичан пример реалног
стања у Србији када је насиље у питању. Колико смо само пута чули да се
догодила туча или пуцњава у неком ноћном клубу ? Много пута, а најчешћи узорци
због тога су управо ови које сам навео, разни пороци који прате данашњу
омаладину. Многи младићи, али и девојке су сваке ноћи под утицајем алкохола,
наркотика што изазива разне расправке, па дође до туче, па чак и до убиства. То
је пример данашње деце у Србији. Са лошим навикама малишани крену још док су у
основној школи, као што је употребљавање цигарета, енергетских пића... У
средњој школи то употребљавају у много већим количинама па се чак нажалост
предају разним врстама дроге, где у већини случајева нема поврстка на прави
пут. Агресивни су и траже разлог за свађу, понижавају другу добру и послушну
децу, малтретирају их, узимају им ствари, храну, новац, називају их погрдним
именима...
Нема коментара:
Постави коментар